Da bi raspored dobijen zamenom dve cifre imao najveću moguću lepotu, želimo da prva cifra bude najveća moguća, pa ako iza ~A_1~ postoji neka veća vrednost, zamenićemo je sa onom koja je:

• najveća, i ako postoji nekoliko istih
• poslednjom takvom (da bi stavili manju cifru ~A_1~ na mesto sa što manjom "težinom").

Ukoliko ovakva cifra ne postoji, odnosno ~A_1~ je veća ili jednaka od svih vrednosti desno od nje, isti proces probamo za sledeću cifru ~A_2~ (gde kao kandidate za zamenu gledamo samo one desno od ~A_2~), i tako dalje dok ne nađemo par koji se može zameniti.

Ukoliko dođemo do kraja broja i nismo ništa zamenili, cifre u početnom rasporedu su opadajuće, tako da nije moguće povećati lepotu rasporeda. U ovom slučaju nam je cilj da je smanjimo što manje (jer moramo napraviti neku zamenu). Ukoliko postoje dve iste cifre, zamenićemo njih da bi lepota ostala ista. U suprotnom, optimalno rešenje je da zamenimo poslednje dve cifre.

"Naivno" rešenje zadatka koje za svako ~A_i~ prolazi kroz sve cifre desno od nje ima vremensku složenost ~O(N^2)~, tako da se neće izvršiti u datom ograničenju za poslednji podzadatak. Da bi izbegli ovaj korak, na početku programa možemo pronaći poslednje pojavljivanje svake cifre i sačuvati to u pomoćnom nizu, što se može iskoristiti da za svako ~A_i~ nađemo optimalnu zamenu u konstantnom vremenu, i samim tim daje ukupnu vremensku složenost ~O(N)~.